Месечне архиве: јун 2014

ЈА САМ ГОРИ ОД СВИХ, И ТAKO МИ ЈЕ ДОБРО?

У ћошку

Ина Карпова, 5. април 2009. г. Психолог

„Ја сам ништарија. Мени ништа не полази за руком. Није ни чудо што ме нико не воли.” Неретко се срећу људи који овако размишљају. Психолози их називају људима са ниском самооценом. Међутим, ако се мало боље размисли, може бити да управо тако ми хришћани и треба да мислимо о себи? Зар није у томе разлика између самозадовољног фарисеја и незадовољног собом митра-цариника? Није ли то одраз смирења.

Смирење као изговор

По признању свештеника, међу парохијанима се заиста веома често и редовно срећу људи са ниском самооценом. Такви увек сумњају у себе, воле да траже благослов и за најбезначајнији корак и веома, веома су заокупљени својим несавршенством. Када се од њих затражи помоћ, прва њихова реакција је — страх. Тако неки свештеник например, замоли парохијанку која уме да чита црквенословенски: „Помози за певницом, читај мало данас!” — „Не, шта Вам је! Ја ужасно лоше, страшно лоше читам! Нећу моћи! Ја се баћушка (оче) не усуђујем!” Дакле, иако такво понашање и изгледа као смирење, има ли оно у суштини било какве везе са духовним животом?

По мишљењу доктора психологије, професора Виктора Слободчикова, такво омаловажавање себе често представља – не смирење, већ болесно психолошко стање: „Оно се изражава у одбијању дејства воље — из страха да се не испадне неспособним, да се не изгледа глупо у очима других, да се не испадне неспретним, малоумним, неискусним. Такав човек чини све како би избегао ситуације могућег неуспеха. Како би се заштитио од тако страшних ствари, из страха он са себе скида одговорност: “Ја сам слаб, нисам стручан, нећу ја то успети”. Међутим, све је то само — пред људима. Када га нико не види — дошао је кући, затворио је врата — све у свему, нема више ниске самооцене!”

Чиме се дакле, смирење разликује од ниске самооцене? Према запажању протојереја Бориса Левшенка, свештеника московског храма Светога Николаја у Кузњецкој Слободи, шефа катедре догматског богословља Православног Свето-Тихоновског хуманитарног универзитета, ради се о томе да је: „Човек са ниском самооценом превише оптерећен мислима о себи, свагда је заузет собом. Са друге стране, смирени човек је просто заузет неким делом. Смирени човек прихвата своје несавршенство са надом на Божију помоћ, а човек са ниском самооценом болесно га проживљава и мисли о томе да није у стању да испуни било каква очекивања других, а често и завиди онима који ће то урадити боље од њега. Човек смирен, унутар себе, душом стоји пред Богом, а човек са ниском самооценом — пред људима”.

Најчешће, доживљај своје ништавности јесте — управо супротно од тог убеђења: мора бити онако како ја хоћу. А уколико не испадне тако – и само тако, значи да ја нисам ни за шта. По протојереју Борису Левшенку: „Са чиме се најчешће сусрећемо? — “Како бих желео да будем чувени научник, али у мојој глави нешто није како треба”. “Како бих желео да наступим на Олимпијади! Та, куд ћу ја тамо!…”; Или ми дај све — или ћу у супротном све одбити и због тога ћу само патити”. А по Виктору Слободчикову: „Са духовне тачке гледишта, то је иста та сама гордост, само окренута наопако: “Ја сам такав човек да, то – нешто, морам да имам али га немам”. Такође и мисао: “Та, одједном ће сви приметити да ја и нисам баш нешто нарочито паметан”, безусловно је од гордости”.

Такви људи неретко имају нездрав однос не само према себи, већ и према другима. По Екатерини Бурмистровој, дечјем и породичном психологу: „Ако је смирени човек склон да опрашта другима, није агресиван, за човека са ниском самооценом важи да, уколико среће некога ко је по његовом мишљењу још гори од њега, тада се то претвара у изливе агресивности. И тада нестаје лажног смирења: “Аха, Фифа! Дошла си у храм у панталонама! Ни свећу ниси упалила”!!!”

Човек наизглед смирен, и истински смирени човек, савршено другачије ће реаговати при сусрету са злом. По Виктору Слободчикову: „Ако шеф — битанга и хуља, обмањује и вређа потчињене, истински смирени човек ће се заложити за друге, док човек са ниском самооценом никада неће ући у сукоб. Истина, ако он иде у цркву свој страх ће покрити смиреношћу: „Не судите – да вам се не суди”. Али, зар је то смирење – пролазити мимо зла?”

Недовољно хваљена деца

Најчешће, лош однос према себи повлачи се још из детињства. То је случај са децом која расту без родитеља, или пак са децом из несрећних породица, где родитељи не маре за њих. Очево напуштање породице, по мишљењу психолога, веома умањује самооцену детета због тога јер је дете убеђено: ако би оно – дете, било довољно добро, тада тата не би отишао.

Међутим, такав човек може одрасти и у потпуно срећној породици поред родитеља који га воле, али у суштини поред родитеља који су, истина, заборавили да га похвале, али зато нису заборавили да га критикују. Породични психолог и мајка много деце (осморо њих), Екатерина Бурмистрова, објашњава: „Мало дете изграђује себе и своју самооцену на основу реакција родитеља. Људи са умањеном самооценом јесу — људи чији су родитељи сматрали да је хвалити — у принципу неправилно, или су се пак заносили поправљањем дечјег понашања (које је готово увек проблематично), критиковали не само понашање као такво, већ су и грдили дете: Чим си учинио нешто лоше — ти ниси добар. Отидите на дечије игралиште и чућете како тамо нека бака — и то она која воли! — говори из срца: ”Ти си лош дечак! Не волим те више!“ — због тога што је дечак некога тамо пецнуо или гурнуо”.

Плашећи се да хвале дете, родитељи понекад мисле да на такав начин спречавају код њега развој гордости, а подстичу нарастање смирења. Али, то често доводи до обрнутих резултата: не видећи позитивних оцена за своје понашање, дете дубоко у себи не може са тим да се помири. То се тада често претаче у изопачени, например демонстративни, или обрнуто, патолошки бојажљив облик понашања, у непрестано упоређивање себе са другима.

На основу проучавања психолога Екатерине Бурмистрове, родитељи смирење детета понекада разумеју само као аутоматску послушност и страх да се изрази своје мишљење, или пак покушавају да га васпитају помоћу насиља: „Сусретала сам се са случајевима када су покушали да му усаде смирење батинама и грдњом: ”Смири се, твој грех се зове гордост“, — али, на такав начин најпре се може однеговати увреда и озлојеђеност. Смирење се не сме натурати — њему се може научити само по примеру сопственог живота”.

Самооцену детета веома снажно умањује и његово упоређивање са вршњацима који су од њега: способнији, послушнији, вреднији итд. По Екатерини Бурмистровој: „Сви се људи рађају са различитим способностима. Упоређивање са другима увек рађа осећање да код тебе није све у реду. Упоређивање детета могуће је само са њим самим — данашњег са јучерашњим. Дете не треба да сумња у то да је са њим све у реду, да је он најбољи за своје родитеље — бољи старији син, например! Сматра се да као норма код детета у предшколском узрасту треба да буде чак и повишена самооцена, наравно, не безгранично. Потом, када дете пође у школу где оно за учитељицу неће бити најбоље, где ће морати да успоставља односе са другарима из разреда, да напредује у свим предметима, самооцена ће се кориговати. Дете ће само увидети за шта је способно. Тако ће његова, у почетку, повишена самооцена одиграти улогу заштитног оклопа који га чува од наглог падања мишљења о својим способностима. Таквом ће детету бити лакше да учи”.

По протојереју Борису Левшенку: „На основу свог педагошког искуства, уверио сам се да је веома важно не само указивати на недостатке, већ и запажати врлине, притом, не само код деце већ и студената, па и код одраслих. Увек је боље одушевити се оним што је човек нешто здраво усвојио, нешто је савладао, а ако нешто пак није успело, сажалити се на то. Дешава се да ће следећег пута он то урадити и десет пута боље”.

Улазећи у доба пубертета дете са умањеном самооценом може постати или плашљиво, или агресивно — „напорно”. По Екатерини Бурмистровој: „Управо таква деца упадају у лоша друштва. Њима одговара било која заједница у којој су прихваћени. Они мисле да нису довољно добри да би бирали, те дакле, ако су изабрали њих — с тим се мора сагласити. Тада им је већ много теже помоћи него малишану-предшколцу”.

Директор дечијег дома у граду Нерхете, протојереј Андреј Вороњин, осмислио је свој метод рехабилитације такве деце: „Како би се код ”напорне“ деце обликовала адекватна представа о самима себи треба их поставити у некакве екстремне услове. Док човек не доживи такав унутрашњи потрес, његово схватање о свету, другим људима и о самоме себи је изузетно ограничено. Зато смо васпитанике нашег дома повели у својеврсни поход. Са десетогодишњим дечачићима, били смо на Елбрусу, пењали се на Белуху, на Сабљу (Субполарни Урал), где је температура и до минус 30, минус 40. То је скијашки марш; само до планине иде се три дана, спава се тако што се закопава у снег…”

Одлазе само добровољно, но желећи увек више него што се може узети. Тек, после таквог похода деца се просто препорађају: „После десет дана тешког похода деца се препороде тако, како их, наравно, не можеш изменити ни за десет месеци. Раније, наша су се деца осећала као да су у недостатку у односу према домаћој деци. А ево, када одлазе у поход они већ исправљају кичме — схватају да они у овом животу понешто и могу. Старији почињу да се брину о млађима. Међутим, иако током похода немамо никакве часове Закона Божијег, ми наравно све што се дешава објашњавамо увек по јеванђеоском кључу. А то што се тамо доживи, одмах формира одређени систем вредности и координатни систем”.

Не даји оцене о другима!

А шта чинити са одраслима погруженима у мисли о својој промашености и безначајности? Такође их успињати на Елбрус? Или им пак повисити самооцену на пријему код психотерапеута?

Професор Слободчиков сматра да, ако се човек удаљи од психолошких преживљавања у пространство духовног живота, проблем губи на својој оштрини: „Пред Богом нема појмова у смислу ”ја сам добар” или ”ја сам лош“. Постоји само наша недостојност пред Њим. А све разлике за које се ми хватамо у свету — да ли си ти учен или неук, глуп или мудар — овде су неважне. Овде не може бити ”адекватне самооцене“. То је сама највећа гордост — давати оцене о себи и другима, разврставати све по заслугама. Коначну истину о нама и о другима зна једино Бог!”

Али, зар хришћанин не би морао себе да сматра за ништарију која је гора од свих? По протојереју Борису Левшенку: „У светоотачкој литератури срећу се описи у којима су Свети говорили о себи: ”Сви ће се спасти, а само ћу ја по својим гресима погинути“. Али ту напросто нема упоређивања себе са другима. Овде дакле нема: ”Ја сам гори“, већ: ”Ја сам грешан“. Моја воља чини све супротно од онога шта од мене хоће Господ и због тога се ја нећу спасти”. Не сме се сматрати себе за ништарију због тога што смо ми образ-лик Божији. А како то ми онда можемо лик-образ Божији сматрати за ништарију? Сасвим је друга ствар то што смо ми дужни да видимо у себи оно зло са којим би се вредело ухватити у коштац и молити се Богу за снагу у тој борби. Тако и митар-цариник када се молио, говорио је управо о томе да је он грешан и молио Бога за милост. Фарисеј пак, благодарећи, испунио се гордошћу због тога што је почео себе да сравњује са другима”.

Подсетимо се речи апостола Павла: „А ја најмање марим што ме судите ви или човјечији дан; а ни сам себе не судим. Јер не осјећам ништа на својој савјести, али зато нисам оправдан; а онај који ме суди јесте Господ” (1 Кор 4, 3-4). Управо је ово образац здравог хришћанског односа према себи — а сасвим не сулуде и душевно поремећене мисли о томе како ми немамо ничега доброг „у поређењу са другима”. Митрополит Антоније Сурожски је писао о таквом лажном смирењу: „То је једна од најразорнијих ствари; она доводи до одрицања у себи онога добра које постоји, а то је напросто неправда у односу према Богу. Господ нам даје и ум, и срце, и добру вољу, и одређене околности, као и људе којима се може учинити добро, али њега треба чинити са свешћу да је оно — добро, не наше, већ Божије”.

Људима који су подложни унинију (чамотињи) због преживљавања своје ништавности, протојереј Андреј Вороњин напомиње поздрав древних хришћана: „Радуј се!”: „Ако ми губимо ову радост, ми тада престајемо бити хришћанима и постајемо некакви философи који се служе хришћанском терминологијом ради оправдавања сопствених грехова и неспособности. А хришћанство — то је радост! Да, наравно, има ту и суза, и покајања, али то је већ због додира са Богом, а не од ума. Осим тога, ономе који је усредсређен на мисли да је он — ништарија, ја свагда говорим: ”Христос је умро за тебе! Да ли ти уопште имаш представу о томе колико си вредан за Бога?“”

http://www.pravmir.ru/ya-xuzhe-vsex-i-eto-xorosho/

Деца одрасла у дисфункционалној породици

Ма како да се сложи живот детета из неблагопријатне породице, у његовом понашању се препознаје цели скуп закономерности које му не дозвољавају да заузме добро место у друштву и да сазда чврсту породицу:

  • Осећај личне вредности је много занижен;
  • Неспособност к одлучним поступцима;
  • Неспособност да осећају и изражавању емоција;
  • Осећај кривице за невоље које га сналазе;
  • Стремљење да се у свим ситуацијама извуче без помоћи са стране, тешко им је да траже помоћ од других;
  • Нису способни да мобилишу снагу у сложним ситуацијама;
  • Веома су приемчиви и осетљиви на мишљење других.

С краја двадесетог века психолози укупност описаних црта називају синдромом ОДА (одрасла деца алкохоличара) (енглески ACA (ACoA) Adult Children of Alcoholics). Такви људи постојано требају подршку, тешко им је да успоставе добре односе са окружењем што их још више угони у депресију и подстиче на родитељски пут.

  1. Са тешкоћом успевају да одгонетну, шта је то норма
  2. Са напором доводе своје дело до краја
  3. Лажу у ситуацијама када би са истим успехом могли казати истину
  4. Безжалосно осуђују себе
  5. Осећају (имају) тешкоћу у преживљавању радости и весеља
  6. Односе се к себи преозбиљно
  7. Са тешкоћама успостављају блиске односе
  8. Прекомерно реагују у ситуацијама промена које немогу да контролишу
  9. Постојано траже признања и одобрења
  10. Мисле да се они разликују од других
  11. Или су хиперодговорни или су потпуно неодговорни
  12. Необично лојални, чак и пред лицем факта што друго лице то не заслужује
  13. Нису у стању да обуздају импулсе
  14. Осећју кривицу када заштићују своја права и ради тога често уступају другим
  15. Осећју страх пред другим људима, а особито пред начелницима и сваким видом власти
  16. Боје се туђе злобе и скандала
  17. Воле да се понашају као жртве
  18. Веома се боје одвајања и да изгубе неког
  19. Боје се да пројављују своја осећања
  20. Лако упадају у зависност или налазе зависне партнере

Карактеристике деце одрасле у дисфункционалним породицама 

  1. Изоловали смо се и плашимо се људи и ауторитетних лица.
  2. Тражимо потврду од других, због чега смо изгубили свој идентитет.
  3. Плашимо се агресивних људи и сваке врсте критиковања.
  4. Често постајемо алкохоличари, са њима ступамо у брак или проналазимо другу компулзивну особу, као што су радохоличари, како би удовољили својoj болеснoj потреби да будемо напуштени.
  5. Живимо живот с позиције жртве, та слабост нас вуче у наше љубавне и другарске везе.
  6. Код нас је превише развијен осећај одговорности, једноставније нам је да се бринемо о другима него о себи; то нам дозвољава да не примећујемо сопствене недостатке и др.
  7. Осећамо кривицу када штитимо себе, а не излазимо у сусрет другима.
  8. Постали смо зависни од емоционалног узбуђења.
  9. Не правимо разлику између љубави и сажаљења, и склони смо да волимо људе које је могуће «жалити» и «спасавати».
  10. Дубоко смо закопали осећања из трауматичног детињства и изгубили способност да их осећамо или изражавамо, зато што нам то причињава сувише јак бол (одрицање).
  11. Сурово осуђујемо себе, код нас није развијен осећај сопственог достојанства.
  12. Зависне смо личности – панично се плашимо да не будемо одбачени и радимо све само да задржимо постојеће односе, да не би осећали болесну остављеност коју смо стекли живећи са нездравим људима који емотивно никада нису били с нама.
  13. Алкохолизам – је породична болест; постали смо са-алкохоличари и попримили све одлике те болести, чак и ако нисмо употребљавали алкохол.
  14. Углавном реагујемо на друге, а не дејствујемо активно.

https://acasrbija.miraheze.org/wiki/Главна_страна

Жртвеност у сазависности

Аутор: свящ. Евномиј 11.2.2014, 21:53

Реч је о хришћанском поимању жртве и начину жртвености која се сусреће у сазависним односима с алкохоличаром (наркоманом итд.), или при љубавној зависности.

Многи људи,  који међу ближњима и пријатељима имају зависника од алкохола или  наркотика, сматрају да, најбољи начин да би се достигла срећа јесте да се у корист објекта, око кога се врти цео њихов живот,  жртвују они лично. Ипак, на дуже време, они установе да сва њихова снага коју су потрошили на овисника, не зауставља његову болест која чак постаје и прогресивнија, а да су они лично потпуно исцрпљени.  Тек тада они почињу да се обраћају стручњацима и схватају да такво њихово понашање уопште није врлина, већ симптом болести која има заједнички назив – сазависност, другим речима, потчињавање свог живота зависности блиског човека. У неким изворима примећује се да је зависност од алкохола (као и од осталих зависности: дроге, хране, игара…) – породична болест.

Једна од кључних речи у оздрављењу од породичне болести зависности јесте – одстрањење (удаљавање). Управо оно омогућава рођацима зависника да престану да играју у драмском позоришту, „ да се охладе“, да сагледају ситуацију са дистанце, да крену да раде на сопственим грешкама, односно, да се лично и сами отрезне. Ипак, управо ова реч се најтеже прихвата код сазависника. Често, на почетку сусрета они кажу да су ради свог ближњег – зависника спремни „на све“ . Пракса је показала да израз „на све“  значи покушати „нешто са њим учинити“. „На све“- осим на оно што је стварно потребно – одстранити се и почети да оздрављаш свог дела болести. „Ако се ја уморим,  небо ће да се сруши“ – тако може да се изрази њихово унутрашње осећање.  (На ову тему постоји изузетна предвеликопосна публикација –  http://www.matrony.ru/ya-ustanu-i-nebo-upadet/).С друге стране, понекад и свештеници неискусни у овој области такође говоре о неопходности „да носиш крст“ живота са алкохоличаром, о трпљењу  и о жртвености ради тог несрећног ближњег. О неопходности да за њега чиниш још веће подвиге молитве, великих поклона (метанија), одлазака на ходочашћа. Не призива ли нас на то и Јеванђеље?

У складу с таквим убеђењем, препорука да се одстраниш, више звучи као утицај либералне психологије пропитане „индивидуалистичким егоизмом“. С тим у вези, наводим следеће напомене :

  1. Одстранити се – не значи устранити се.  Зависника не треба да одбацимо и да га препустимо на милост и немилост судбини, већ да направимо разумну дистанцу од њега, која ће бити корисна за све чланове породице. Која ће омогућити да оделимо човек од његове болести, не дозвољавајући истој тој болести да нас саме разруши, притом да према њему сачувамо љубав и поштовање. Иначе, како је показала пракса, како време пролази љубав и поштовање исчезавају и пропадају, понекад заувек. Но, не одмах – већ након много година „жртвеног“ живота.

Колико је наша жртва била корисна,  може да се види какве је плодове донела. А ти плодови су, рецимо, од стране мајке или жене зависника, следећи:

  • Психосоматске болести;
    • Повишена раздражљивост;
    • Немарност за потребе осталих чланова породице; ретко испољавање љубави према њима;
  • Агресија на остале чланове породице, посебно на осталу децу, која се осети по многим ситницама од чега она осећају стални притисак од стране мајке[1]
  • Често окривљавање осталих чланова породице, како ништа не раде да би помогли, фактички – „анестезирали “ зависника;
  • Развој осећања искључивости ( „ако не ја, ко онда?“);
  • Тотално осећање неповерења;
    • Унутрашња усамљеност и празнина; осећање типа „мене нико не разуме и не чује, нити цени моју жртвеност(пожртвованост) ради свих њих“;
    • Развој прекомерне бриге о деци, која гуши њихов процес развоја као личности који заједно са горе наведеним плодовима, води ка томе да они сами израстају у малоспособне да изграде здраву породицу;
  • Честе депресије, очајање.

Чини се да је свима јасан одговор на питање: могу да буду такви плодови од јеванђељске жртвености? Након апсолутно не-кабинетских размишљања и осмишљавања искустава бројних сусрета са породицама зависника, управо анализа наведених плодова ме је и довела до открића духовне „подмене“(подвале).

Познато је да информацију коју добијемо споља прихватамо у светлу опита који већ имамо. И када речи Новог Завета или парохијског свештеника о жртвености доспевају у свест управо ове мајке или жене зависника – оне се преламају кроз призму мишљења, који је окупирано и заробљено болешћу сина (мужа). Другим речима, њих прихвата разум који је склон да неадекватно прихвата реалност, разум који је лишен хришћанске врлине трезвености (коју су, узгред, високо ценили свети оци- подвижници). И ово доводи до фине, често неухватљиве подмене (лажне замене) појмова. Чини се да је реч о хришћанској жртви, и споља гледано, трошење (жртвовање) свог времена, здравља и снаге да би спасили болесног зависника. Али, унутрашње устројство сазависнице је такво да сва та жртвеност само потхрањује њено сопствено „ја“. Или језиком психологије – подиже њену личну оцену сопствене вредности.

Набројаћу гране које сам истражио, а на којима се дешава ова опасна подмена:

  • Хришћанска жртва– свесна жртва. Жртва у сазависности –  то је спонтана, скоро аутоматска реакција, која се не свесно не контролише. Човек живи по изграђеним рефлексима, сасвим као што је писао Павлов («он је учинио – она одреаговала»)[2] .
  • Хришћанска жртва– слободна жртва, жртва која проистиче из слободне воље. Бити жртва у сазависности – то је стање које нам се наметнуло. Чак и када је „жртва“ некако дошла до сазнања како је њена улога лажна – њена дејства остају компулсивна***.  На пример, ако се син-алкохоличар навече не враћа кући, она сама већ не жели да га чека до три сата ујутро, али, сваки час ноге саме иду ка прозору или на улицу неби ли га угледала… Тј. човек једноставно губи контролу над својим реакцијама – све док активно не буде радила на сопственом оздрављењу.
  • Хришћанска жртва проистиче из љубави. Жртва у болести је по правилу у спрези са осећањима самосажаљења, злобе, агресије, увреде, осуђивања;  често кроз њој пробија жеља да покаже своје „достојанство“ на рачун „спасаваног“ („нека и страдам са њим, ипак га нећу одбацити – он ће без мене пропасти!“). Овде праве љубави нема ни изблиза[3]. Због тога се такои појављује болесно „ја“, поза „мученичка“ (на језику психологије – покушај подизања (храњења) своје личне вредности).
  • Христос је принео Себе на жртву за цео светсвеједно, Он сваком оставља слободуда ли ће је прихваттии, или не. Тако и хришћанска жртва за ближњег (који је образ Божији), не врши насиље над вољом човека ради кога се подноси. Жртва у сазависности тај избор не жели да призна. „Да, цео свој живот ја њему дајем, а он, нитков један… Ја желим да будем с њим!“ Ако се питање тиче зависности од дроге – „жртва“ се бори за његово отрежњење на све могуће начине не питајући да ли он то жели, нити да ли је спреман да живи трезвено; „жртва“ је убеђена да боље зна шта је том човеку потребно, него он сам. По К. Луису: „Она је од оних жена које живе за друге. То се види по томе колико су други загнани (измучени њеном бригом). Неприхваћена „љубав“ коју „жртва“ пружа, неретко прелази у мржњу и освету у односу на објекат. Принцип – „На силу неком учинити добро, наметнути некоме срећу, примирити лупајући главом једно о друго“.
  • Хришћанска жртва, чак и у случају да није прихваћена, или ако није постигла свој циљ, не уништава живот и личност онога ко ту жртву подноси. Оваква жртва је спремна да „отпусти “ и да прихвати избор човека, а да се сама не умањује. Тако је Бог прихватио отпадање од Себе Адама и Еве, исто као и оне који одбацују Његову Жртву на Голготи,  при чему је остао Пуноћа Љубави и Живота, ништа не губећи у Својој Благости. „Ја не желим да вас ичим жалостим“, при томе не губим Себе. Сазависна жртва приводи до разрушења психе, губљења себе као личности, заборављања себе као образа Божијег. У љубавној зависности „жртва“ често покушава да изврши суицид.
  • Хришћанска жртва се, на крају крајева,приноси Богу, јер и човека, ради кога се жртва врши, се сматра као образ Божији. У сазависној жртви крајњи објекат коме се жртва приноси је – наркотичка болест. Или, у случају љубавне зависности – нештоу човеку којим би се хтело овладати, но не сам човек у свој својој целовитости (пуноти) и с његовом личном слободом. Фактички, болест, или маштом створен образ човека, се претвара у идола. И том идолу се приносе на жртву – време, новац, здравље, односи с другим члановима породице (који су без своје воље увучени у дует „зависник – жртва“), радна способност, коначно,  и односи са Јединим Богом. И више од тога – пројављује се жеља (наравно, несвесна) да се и Бог укључи у сазависне улоге – спасавајући, контролишући и штитећи од штетних (са становиштва „жртве“)  поступака објекта; –  „програмирајући“ га на трезвеност или узвратну „љубав“. Може да се каже да се овде нарушава Друга Заповест синајског Закона – „Не чини себи идола…“.

Ипак, човек који носи ту „жртву“, потпуно је увучен породичном ситуацијом и не примећује шта он, у ствари, чини својом „жртвом“. Чак и када та жена види да њени дејства не само да немају позитиван ефекат, већ узрокују све нове и нове дисфункције ( типа горе наведених), она не може да схвати зашто тако происходи, јер, у својим очима она све исправно ради. Па, и свештеник је говорио, и у друштву је прихваћено да се према алкохоличару понаша управо на овакав начин – иначе, каква би она била добра мајка или жена… И док се она налази у овом координираном дисфункционалном систему, који утиче на све сфере њеног живота, „жртвеност“ ће наставити да руши породицу.

Зато, да би се та „вртешка“  зауставила, неопходна је помоћ споља. Због тога и постоје групе узајамне помоћи типа Ал-Анон (Анонимни Алкохоличари). Рад ових група је уређен тако што учесници добијају могућност да, напокон, увиде са стране шта происходи и да уз помоћ опита и подршке осталих чланова групе направе дистанцу од болести зависника – да се одстрани. А онда, захваљујући достигнутом одстрањењу, почиње обука како да се на другачији и здравији начин реагује. Сада се горе наведене пројаве њене болести постепено замењују здравијим односом према себи и према осталим члановима породице. Уместо срушеног идола, рађа се (не одмах, наравно) право поверење у Бога и спремност да се живи у складу са Његовом вољом.

[1] Ово су живи примери изнети од стране супруге алкохоличара, која се већ налази у програму оздрављења од сазависности, а који су типични за такве породице:

„*Отварам дечији ормар, видим невероватан хаос, згужвана одећа, прљав веш помешан са чистим… Одједном ме хвата бес, брзим покретом избацујем све из ормара и почињем да коментаришем, час бесно,час саркастично: „Све да се поспреми, сортира, сложи!“. Причам детету о комшиници – аљкавуши и упоређујем је са њом.

*Касним у школу, вртић, на посао… Ћеркица не слуша, када је чешљам цвили, љењо се облачи. У разговору губим много снаге, а резултат је – ја се нервирам, почињем сама да је облачим и у гневу, оштрим покретима натучем јој капу на главу. Ћерка чучне, обухвата главу рукама и од страха плаче. Ја мрзим саму себе.

*Упоређујем је са другом децом, указујем на грешке са другарицама… Уз све то и сама се добро сећам како је исто то чинила моја мама, и како сам се заклињала да се ја тако никада нећу понашати.

*Преувеличавала сам какве последице доносе обичне дечије грешке, за сваку измишљала надувану причу о моралу и причала, причала, причала.., док се год ћеркица није „откључаал“ – стајала је као неки стубић и гледала ме безосећајним очима.

* Дете се инати и неће да једе храну за чије кување сам тако много труда уложила. Врти виљушком и досађује се. Ја шизим, хватам тањир и бацам га у канту за ђубре. Дете вришти:  -„Не, немој!“,  а онда плаче, јер осећа кривицу.

*Гласно звала дете по имену када направи грешке од којих се и сам плаши. Догађало се још и да му придику држим не одлазећи од пулта, како би му добро усадила страх и осећај кривице.

*(Од мојих родитеља): догађало се да дођем из школе и на поду угледам избачене ствари из фиока мог писаћег стола. Тако ме мајка стимулисала да одржавам ред.

[2] Сликовит пример заснован на реалним ситуацијама. Већ трећи пут син доспева у станицу за трежњење. Одатле телефонирају мајци – она оставља све послове, вуче се на други крај града, узима га, плаћа казну (не гледа на то што ће, пре, да му нашкоди тиме, јер је скинула „симптоме“ болести, остављајући саму болест да напредује, и уопште, заборавивши да је тај новац био предвиђен за куповину ћерки ципела за школу које су јој веома потребне). А код куће га „откачиње“, „храни“ – а окривљује за то што се догодило све и свја. И све то „аутоматски“, свест чак није ни способна да увиди „са стране“ шта се догодило, нити да процени ова дешавања.

[3] Примери утицаја на зависника од стране ближњих:

  1. Позивају га да се уразуми;
    2. Вређају га, вичу, хистеришу, његове флаше са алкохолом разбијају о под;
    3. Више пута покушавају да до његове свести допре како је све то породици болно;
    4. Прете разводом или нечим другим;
    5. Туку га и пијаног поливају водом;
    6. Сакривени алкохол траже и проливају, дрогу бацају;
    7. Уз разне предлоге и без предлога долазе у собу да провере –  да ли је ту, пије ли, да ли је жив, како би у случају нечега „адекватно одреаговали“;
    8. Усрдно се моле – не толико за спасење, колико да остави пиће;
  2. На литре купују киселу воду и свако јутро, и не само свако јутро, постављају капаљке (пипете)*** „за кућу“;
  3. Купују и доносе алкохол, дозвољавају да се код куће припремају и конзумирају наркотичке дозе („бар је под мојом контролом“);
  4. „Довлаче“гаи доводе кући из бара и других „места“ ;
    12. Анонимно смештају у диспанзер за наркомане;
    13. Закључавају га у стану;
    14. Позивају позорника или патролу милиције;
    15. Одвозе у манастире, на отчитку, на молебан, „дај да духовник са тобом поразговара“;
  5. Обезбеђују  му посао, шаљу га на факултет;
    17. Довозе на „кодирање“***;
    18. Приморавају да посећује рехабилитационе центре и плаћају лечење;
    19. Терају га из куће (да би се онда сажалили и поново га враћали);
  6. 20. Кришом у храну сипају свету воду из храма, доносе воду од врачара, додају тетурам***;
  7. Покушавају да га „заокупирају“  реновирањем куће и другим пројектима;
    22. Мењајуместо становања (бар на неко време);
    23. Покушавају да га одвоје од „друштва“.

Списак може и да се продужи. У просеку, у појединачно узетој породици током низа година у односу на зависника примењује се кружно 10-15 наведених тачака. С времена на време, списак тачака се понавља. Не знам како коме, али мени овај списак очигледно говори не о поштовању и љубави, већ о најчистијој води манипулација и контроле, које смутно подсећају на тоталитаризам неких секти. Они просто покушавају човека „да сломе“  и да га натерају да се понаша према њиховим очекивањима, постављајући психолошке експерименте домаће производње изнад његове воље. Тако се манипулације самог зависника уклапају са узвраћеним манипулацијама и насиљем његовог окружење. И све то „у име љубави према ближњему“. То, што човек има слободу, коју чак ни Бог не нарушава – не узима се у обзир.

Превела Танкосава Дамјановић

http://dusha-orthodox.ru/forum/lofiversion/index.php/t2346.html

ЗАШТО СЕ ОНИ НЕ РАЗВОДЕ?

Моја пријатељица је већ 30 година удата за алкохоличара. Када је слушаш, то као да није живот, већ само мучење. Тако и хоћу да је питам: зашто се не разведеш? Мој познаник психолог ми је рекао да нема чвршћих бракова од алкохоличарских. О чему се ту ради?

Научници говоре да понашањем човека не управља само свесно, већ у још већој мери подсвесно. Наше подсвесно делује на начин да неке наше реакција поткрепљује осећањем задовољств, док неке друге, нежељене, кажњава болом.

Мотивација понашања је условљена психолошком наградом – задовољством и избегавањем бола.

Код особа оболелих од алкохолизма нарушен је систем награде. Вероватно исто важи и за њихове жене. Они извлаче задовољство из оних извора које здрави људи могу да одбаце или потисну. Како дакле, тај неурофизиолошки принцип делује у животу?

Коља и Оља

Осврнимо се на брачни живот Коље и Оље (прича је стварна, али су имена измењена). Никола има 50 година. Током последњих 25 година он пије. Управо толико је и у браку са Ољом. Он не пије сваки дан већ 3-5 дана узастопце, а потом недељу-две бива трезан. Већ се три пута лечио од алкохолизма. После сваког лечења, трезвеност је трајала не дуже од пола године. И ево га, поново почео да пије, али сада то траје по осам дана. Криза у породици, криза на послу. И ето, ту су они, Коља и Оља код лекара. Следи део из нашег разговора:

Коља: Ово је крај. Доста је било. Хоћу да престанем да пијем. Довољно сам зла већ учинио.

Лекар: Коме?

Коља: Жени и деци. Моја Оља је златна жена. Шта је све она претрпела? Она је напросто света жена. Како ме је само неговала све време мог опијања! Без ње ја просто не бих преживео.

Оља: Нисам ја никаква светица. (У подсвести њена глава одобравајући клима: „Да, да, ја сам света. Да, он би без мене пропао.“ Све то она често наглас изговара код куће).

Сада у ординацији, Оља даје озбиљну изјаву: „Или ће престати да пије, или ћу се развести од њега”.

Коља није пристао на стационарно лечење, па је одлучено да се лечи амбуланторно у дневној болници. Коља и Оља одлазе.

 

Шта се потом десило? Да ли су настале неке промене у њиховом животу? Не баш. Поновило се све по старом. Коља је покушао да живи трезвено, али је дошло до рецидива, није издржао. А шта је са Ољом? Да ли се развела? Наравно да није. Она је сама себи рекла: „Како сада да га оставим када се он толико труди да се избави из свог алкохолизма?” Више пута је понављала: „Он ће без мене пропасти”.

Психолошка добит од кошмара

Коља и Оља настављају да живе у свом уобичајеном кошмару. Свако од њих је незадовољан својим животом. Свако је незадовољан другим супружником. Међутим, највећа њихова несрећа састоји се у томе што се ни једно од њих двоје не може да се промени. Како то да је тај кошмар уопште могућ? Зашто он толико дуго траје, већ 25 година?

Зато што је за обоје супружника оваква кошмарна ситуација психолошки угодна. Таква ситуација сваког од њих награђује нечим крајње потребним и неопходним.

Какве награде добија Коља? У чему је његова корист или добит из ове ситуације?

Он воли да пије. Он се наслађује опијањем. Када је пијан расположенији је, док му трезвеност не пружа такве радости (ефекат еуфорије). Њему се допада када га алкохол успокојава и умањује његову несигурност у самога себе (ефекат анестезије, избегавања бола). Њему се свиђа и сва та атмосфера драме, узбуђења, која обично прати алкохолизам (илузија интензивности емоционалног живота).

Трезвеност је за њега празна и досадна. Међутим, он ипак периодично живи у трезвености што му дозвољава да умањи осећај кривице, да сакупи поене у своју корист, да се осети достојним човеком, да се погорди: „Успео сам да не пијем пола године! Ако хоћу, могу сасвим престати да пијем!”

Саосећање. У свим тим својим падовима и излазака из криза, када је бивао у баш јадном стању, од других је добијао не мало саосећања, сажаљења и љубави са женине стране: „Драги, ја те молим, ти само покушај да не пијеш, а ја ћу за тебе (читај: уместо тебе) учинити све што желиш”. Радећи на клиници где се лече оболели од алкохолизма, посматрала сам како њихове жене доносе препуне кесе свега укусног и слатког. Пријатно, зар не?

Скидање са себе одговорности, како за себе самог, тако и за жену и децу, за успостављање са њима искрених и блиских односа. Он се плаши да буде у блиским односима. Он их одлаже за после, за период трезвености.

Алкохол омогућава избегавање блиских и одговорних односа са собом. Проблеми постоје и ужасно је непријатно бавити се њиховим решавањем.

Уопште, алкохол Кољи дозвољава да избегава све оно што га тера да одрасте, да престане да буде дете. Алкохол омета професионални и духовни раст. Духовни раст захтева усиље над собом, а за Кољу је то повезан с болом, а он бол избегава. Из истог тог разлога он избегава и одговорност, као и обавезе. Не назива се алкохолизам узалуд болешћу неодговорности.

Какву добити има Оља?

Премда то и није тако очигледно, ипак, из узајамних односа са Кољом Оља извлачи ништа мање добити, психолошких награда. Набројаћемо Ољине добити.

Пријатан је осећај да читавих 25 година успеваш да издржиш такав кошмар у којем друга жена не би проживела ни недељу дана. И сам Коља је већ рекао да је она – светица. Страдање приближава светости, осећаш се као херој. Једна жена је у сличној ситуацији ускликнула: „Заслужила да ме поставе на пиједестал зато што сам 30 година проживела са алкохоличарем!”

Она себе доживљава као снажног партнера. Упоређујући себе са њим – она је снажнија. Она помаже, брине се, она је та која доноси исправне одлуке, она је та која увек зна како треба поступити, зато и наређује: „Не пиј! Лечи се!” Веома јој прија да понавља: „Он ће без мене пропасти”. Ова фраза изражава стање које је својствено боговима који дарују и одузимају живот. Пријатно је осећати се као Бог. Сазнање да си ти боља, снажнија, компетентнија него он, доноси осећај задовољства. Одатле она и црпи храну за своје самопоуздање, које је на критично ниском нивоу, као и осећај личне вредности.

Победa у борби за првенство

Објективно, ситуација изгледа унеколико другачије него што то умишља Оља. Коља неће пропасти без ње, али Оља није у стању да буде објективна. Њој је потребно да сматра себе бољом од њега јер је суштински њој веома лоше самој са собом. Она води непрестану борбу за прво место. Алкохолизам јој помаже да победи.

Док је она у потпуности заокупљена проблемима свога мужа, има прекрасан изговор за избегавање бављења својим сопственим проблемима. Она се такође плаши блискијих односа са самом собом. Тако се у њеној свести сложила згодна конструкција: „Кољин проблем је алкохол, а мој проблем је – Коља. Што се осталих ствари тиче, ја сам беспрекорна”.

Дух драме, узлети, падови, клацкање из пакла у рај („Данас је трезан. Каква срећа!”). Све то, како њој тако и њему, даје осећај интензивности емоција и испуњености живота. Код Оље постоји дубоки проблем у томе што се она давно одрекла својих реалних осећања. То је њен метод неосећања бола (ефекат анестезије). Она већ одавно не живи активно већ реактивно. Она само реагује на догађаје из живота њеног мужа. Истина је у томе да је Ољин проблем – она сама, а не Коља. Међутим, она, као и он, више воли да живи у свету илузија. Она се плаши реалне слике о себи.

Ољина негодовања и претње разводом су само димна завеса. На самом делу Оља, исто као и њен муж, чини управо оно што хоће да чини и живи онако како хоће да живи. Она има мужа каквог жели да има. Штавише, само такав муж какав је Коља њој је једино и потребан. У заједничком животу с њим она има могућност да задовољи своје дубоке, животно важне потребе: да свакодневно потхрањује своју самопоштовање које је на ниском нивоу. Страдањем она задобија осећај сопствене вредности, прикрива своју слабост и своју неспособност да свој живот усмери на прави пут. Живот се не покорава њеној вољи, а признати ту чињеницу за њу би било равно поразу.

С обзиром да је Оља замрзла своја истинска осећања, нарочито осећања као што су: љубав, нежност, поверење, спокојство, а осећа само мржњу, негодовање, гнев, страх, она се самим тим одрекла себе и не жели да има посла са собом и сва њена осећања су постала реактивна. „Он ме је довео до тога!” Она се плаши сопствене одговорности. У таквом стању њој је потребна драма алкохолизма. Ту бар није досадно.

На први поглед Оља је јака жена, самоуверена, оштра, способна, не боји се тешкоћа. Али под том љуштуром скрива се крхко, слабо биће, занавек испрепадана девојчица. Она се плаши да је не воле, да ће да је одбаце. Замена за љубав је – бити некоме потребан. Страх да ће је одбацити и да неће бити вољена њу покреће када помаже мужу, и она претерује. Он није тражио од ње да му толико много помаже.

Човек има потребу да некоме припада: породици, колективу, нацији… Да се осећа као достојна, вредна, важна, талентована и способна особу. Такође, постоји и потреба за самореализацијом.

У браку са Кољом Оља задовољава те своје потребе. Она има осећај да припада Кољи. Тиме се она осећа јачом, опуштенијом, значајнијом, талентованијом… А све зато што она себе као личност одвојену од Коље не сматра ни за шта.

Они се никада неће развести. Обва таса на вази су у равнотежи. Лонац нашао поклопац. Образовали су нездрав систем у коме један део без другог не функционише. И његов алкохолизам никада неће престати пошто нико од њих неће да ризикује да почне од себе, да почне мењати себе. Ако је могуће ресурсе психе, духа упоредити са сопственим вртом, онда свако од њих, Коља и Оља, обрађују туђи врт, а не свој. У туђем врту је немогуће добити добар род. Немогуће је изменити другога човека. Достићи другачији квалитет живота је могуће само путем коренитих промена код себе.

Зашто о том пишем, о добитима или психолошким наградама које проистичу из деструктивних узајамних односа? Хтела бих да читаоцима дам до знања да такве користи постоје. Не пишем да би се неко постидео или раскајао. То није нешто греховно нити срамотно. Те добити су део сазависности, њен саставни део. А сазависност није повод да се стидимо себе, већ је то проблем над којим треба да радимо. Треба да стремимо здравијим узајамним односима и здравим психолошким добитима.

Користи које од таквих узајамних односа добијају зависни и сазависни људи блокирају или успоравају духовни раст и оздрављење тих људи. Разоткримо те блокаде, одстранимо их и тада ћемо се можда померити напред у делу нашег оздрављења.

Када сам се похађала породични програму за превладавање сазависности у САД-у, чула сам од једне американке која оздрављела од сазависности, нешто сасвим просто и јасно. Да би се нешто тако отворено рекло о себи, потребно је узнапредовати у превладавању сазависности. Американка је рекла следеће:

„Када сам још била дете, мој отац ме је сексуално злостављао. Следећих 20 година свог живота сам употребила за то да га емоционално и финансијски уцењујем. Када год сам то хтела, могла да од њега да добијем новац. Тако да нисам преузимала на себе финансијску одговорност за свој живот”.

Када је особа у стању да искрено и без страха погледа на добит коју извлачи из постојеће ситуације, она тада може себи да дозволи да се више не држи за њих, да престане да се њима користи. Управо се у томе и састоји исцељење које тражимо. У замену ће доћи добити која су продукт здравијих узајамних односа. Свој живот можемо са неким да поделимо, а не да га просто бацимо пред ноге другога човека.

Кораци у правцу промена

  1. Свест о сопственим проблемима. Тај први корак и јесте – најтежи. Ни једна жена супруга алкохоличара, а консултирала сам на стотине људи са тим проблемима, није упитала: „У чему је мој проблем, помозите ми да схватим?” Скоро све питају: „Како да се понашам, да он не би пио?” Бивају разочаране када схвате да, ако понашање жене има за циљ да промени мужа, она тада неће постићи свој циљ. Могуће је мењати само своје сопствено понашање ради постизања сопствених циљева.
  2. Пре но што почне да мења своје понашање жена алкохоличара треба себи да постави питање: „Шта ја добијам тиме што поступам на начин на који поступам већ много година?” Први одговор ће бити: „Ништа добро”. То је нетачан одговор. Сви ми извлачимо добити из самодеструктивног понашања. Иначе наш песник не би написао:

Све, све, што пропашћу прети,

За срце смртно скрива

Неизрецива уживања –

Бесмрћа, мождa, залог!

А. С. Пушкин, Пир у време куге

  1. Жеља за променама. Ко од нас радо започиње реновирање стана? То чинимо када смо на то приморани.
  2. Рад на себи. То је дуг пут, можда пут на цео живот. Када сам и сама ушла у породични програм за рођаке алкохоличара, питала сам директора: „Зар је довољно тих осам дана за породични програм?” Одговорио је: „То је добар почетак”. Да сама нисам била у том породичном програму, тешко да бих се досетила шта треба да радим са собом.
  3. Најбоље је почети рад на себи у психотерапеутској групи или у групи за самопомоћ типа Ал-Анон, или се консултовати са стручним специјалистом.
  4. Надам се да је читање свега горе наведеног, такође, користан почетак мењања себе.

Подсетник за данас.

Данас ћу бити отворена да испитам (за истраживање) које психолошке добити извлачим из својих тешких и нездравих односа са блиском особом. Можда управо те добити и покрећу сав систем наших деструктивних односа. Припремаћу се да пустим ту своју потребу да будем део нездравог система. Спремна сам да искрено погледам на себе.

 

Жртва хришћанска и жртва из болести – Хришћанство и Програм 12 корака

5 септембра 2013 – свештеник Евномије

За оне из православних хришћана, у кога постоје подозрења да идеје Ал-Анон противрече јеванђелском учењу о жртвености. Чланак је израстао из сопствених трагања, сумњи и размишљања.

Једна од „оштрих углова” који изазивају неприхватање принципа Ал-Анон од стране људи који исповедају православље јесте — неопходност да се алкохоличара „пусти“, да се престане са играњем улоге „Министарства за ванредне ситуације“, да престанемо да приносимо себе на жртву његовој болести. Међутим, како са тим спојити хришћански став да треба живети за друге заборављајући на себе? Лично су ми познате ситуације када је управо ова тема изазвала недоумице и негативну реакцију код оних људи који су по први пут дошли на Ал-Анон. То није било само формално оправдавање за неприхватање Програма. У крајњем случају, и код мене је ово питање изазвало поприличан број нимало једноставних мисли и недоумица. Већ покушао да говорим на ту тему у чланку Жртва или страст. Међутим, било је тешко препознати у чему је ту фалш, где ја линија разграничеља. Помогао ми је један „случајан” сусрет с потенцијалним члановима и пријатељима Ал-Анон-а. Током разговора, они су се дотакли баш те теме, а код мене су се одједном пронашле речи саме од себе.

  • Хришћанска жртва се чини свесно. Жртва из сазависности је спонтана, скоро аутоматска реакција, која се свесно не контролише. Човек живи већ изграђеним рефлексима, као што је писао познати научник Павлов («он је учинио – она одреаговала»)[1] .
  • Хришћанска жртва подразумева слободну вољу. У сазависности је стање жртве наметнуто. Чак и када је „жртва“ некако дошла до сазнања да је њена улога лажна – њена дејства остају и даље компулсивна***.  На пример, ако се син-алкохоличар навече не врати кући, она иако не жели да га чека до три сата ујутро, али, сваки час ноге саме иду до прозору или на улицу, неби ли га угледала… Тј. она једноставно нема контролу над својим реакцијама – све док активно не буде радила на сопственом оздрављењу.
  • Хришћанска жртва се чини из љубави. Жртва у болести је по правилу у спрези с осећањима самосажаљења, злобе, агресије, увређености, осуђивања;  често кроз њу пробија жеља да покаже своје „достојанство“ на рачун „спасаваног“ („нека и страдам са њим, ипак га нећу одбацити – он ће без мене пропасти!“). То није ни приближно она права љубав. Због тога се и појављује болесно „ја“, „мученичка“ поза (на језику психологије – покушај подизања личне вредности).
  • Христос је принео Себе на жртву за цео свет, свеједно, Он сваком оставља слободу да ли ће је прихваттии, или не. Тако и хришћанска жртва за ближњег (који је образ Божији), не врши насиље над вољом човека ради кога жртвује. Жртва у сазависности тај избор не жели да призна. „Да, цео свој живот сам њему посветила, а он – нитков један…“, „Ја желим да будем с њим!“ Ако је у питању зависност од наркотика – „жртва“ се бори за његово отрежњење на све могуће начине, не питајући да ли он то жели, нити да ли је спреман да живи трезвено; „жртва“ је убеђена да боље зна шта је том човеку потребно, него он сам. По К. Луису: „Она је од оних жена које живе за друге. То се види по томе колико су други измучени њеном бригом. Неприхваћена „љубав“ коју „жртва“ пружа, неретко прелази у мржњу и освету у односу на објекат. Они „на силу хоће неком чинити добро“, желе да „наметну другим срећу“.
  • Хришћанска жртва, чак и у случају да није прихваћена, или ако није постигла свој циљ, не уништава живот и личност онога ко се жртвује. Таква жртва је спремна да „пусти“ и прихвати избор човека, а да се љубав не умањује. Тако је Бог прихватио отпадање Адама и Еве, исто као и оне који одбацују Његову Голготску Жртву, при чему је Он остао Пуноћа Љубави и Живота, ништа не губећи од Своје Благости. „Не желим да вас нечим ожалостим“, при томе не губим Себе. Сазависна жртва разрушава психу самог човека, двооди до губљења себе као личности, заборављања себе као образа Божијег. У љубавној зависности „жртва“ често покушава да изврши суицид.
  • Хришћанска жртва се, на крају крајева, приноси Богу, јер и човека, ради кога се жртва врши, сматра се образом Божијим. У сазависној жртви крајњи објекат коме се жртва приноси јесте – наркотичка болест. Или, у случају љубавне зависности – нешто у човеку,чиме би се хтело овладати, али не сам човек у свој својој пуноћи и с његовом личном слободом. Фактички се, болест или у машти створени образ човека, се претвара у идола. И том идолу се приносе на жртву – време, новац, здравље, односи с другим члановима породице (који су без своје воље увучени у дует „зависник – жртва“), радна способност, наравно и односи са Јединим Богом. Више од тога – пројављује се жеља (наравно, несвесна) да се и Бог укључи у сазависне односе – спасавајући, контролишући и штитећи објекат од његових штетних (са становиштва „жртве“) поступака, „програмирајући“ га на трезвеност или узвратну „љубав“. Може се рећи да се овде нарушава Друга Заповест синајског Закона – „Не чини себи идола…“.

Из овог упоређивања се може видети да су наведене лажне замене присутне на веома суптилном нивоу. Хришћанин, немајући опита у, по речима апостола, „разликовању духова” (тј, у даном случају, препознавању порекла духовне суштине), лако се може обманути. Због наведеног се може догодити да под видом неопходности јеванђелске пожртвованости, сами себе, као и оне због којих чинимо ту „жртву“, увучемо у опасно духовно стање. Да не говоримо о психолошким и психичким опасностима. Одатле је сасвим разумљиво колика треба да је наша опрезност, вештина. У том смислу се искуство Ал-Анон-а може посматрати као инструмент који мени као хришћанину помаже да пронађем истински, право (правилно)-славни начин воплоћења Еванђеља у животу.

[1] Сликовит пример заснован на реалним ситуацијама. Већ трећи пут син доспева у стационар на трежњење. Они телефонирају мајци – она оставља све своје послове, вуче се на други крај града, прузима га, плаћа казну (не размишља да ће тиме пре да му нашкоди, него да му помогне, јер је уклонила „симптоме“ болести, саму болест остављајући да напредује, сасвим заборавивши да је тај новац био предвиђен за куповину ципела ћерки за школу, а које су јој веома потребне). Код куће га „његује“, „храни“. За оно што се догодило окривљује све и свја. И све то чини „аутоматски“, њена свест није способна да „са стране“ погледа шта се догодило, нити да процени што се дешавања.

Како родитељи покушавају помоћи:

1.Позивају га да се уразуми;

  • Вређају га, вичу, хистеришу, његове флаше са алкохолом разбијају о под;
  • Више пута покушавају да до његове свести допре како је све то породици болно;
  • Прете разводом или нечим другим;
  • Туку га и пијаног поливају водом;
  • Сакривени алкохол траже и проливају, дрогу бацају;
  • Уз разне предлоге и без предлога долазе у собу да провере –  да ли је ту, пије ли, да ли је жив, како би у случају нечега „адекватно одреаговали“;
  • Усрдно се моле – не толико за спасење, колико да остави пиће;

2.На литре купују киселу воду и свако јутро, и не само свако јутро, постављају капаљке (пипете)*** „за кућу“;

3.Купују и доносе алкохол, дозвољавају да се код куће припремају и конзумирају наркотичке дозе („бар је под мојом контролом“);

4. “Довлаче” га и доводе кући из бара и других „места“;

  • Анонимно смештају у диспанзер за наркомане;
  • Закључавају га у стану;
  • Позивају позорника или патролу милиције;
  • Одвозе у манастире, на отчитку, на молебан, „хајде да духовник са тобом поразговара“;

5.Обезбеђују  му посао, шаљу га на факултет;

  • Довозе на „кодирање“***;
  • Приморавају да посећује рехабилитационе центре и плаћају лечење;
  • Терају га из куће (да би се онда сажалили и поново га враћали);

6.Кришом у храну сипају свету водицу из храма, доносе воду од врачара, додају блокаторе;

7.Покушавају да га „заокупирају“ реновирањем куће и другим пројектима;

  • Мењају место становања (бар на неко време);
  • Покушавају да га одвоје од „друштва“.

Списак може и да се продужи. У просеку, у појединачно узетој породици током дужег низа година примењује се отприлике 10-15 наведених тачака. С времена на време, списак тачака се понавља. Не знам како вама, али мени овај списак очигледно говори не о поштовању и љубави, већ о најобичнијим манипулацијама и контроли, које помало подсећају на тоталитаризам неких секти. Они просто човека покушавају „да сломе“  и натерају да се понаша према њиховим очекивањима, постављајући психолошке експерименте домаће производње изнад његове воље. Тако се манипулације самог зависника добро уклапају са узвратним манипулацијама и насиљем његовог окружење. И све то „у име љубави према ближњем“. А то што је човеку дата слобода, коју чак ни Бог не нарушава – не узима се у обзир.

http://www.fgump.ru/blogs/iz-belarusi/zhertva-hristianskaja-i-zhertva-v-nashei-bolezni.html

Шта радити?Мој муж је – пропао човек. Пије и пије. (преписка са православним психологом)

Форум православних психолога _ Међуодноси _ Шта радити?

Одговара православни психолог Ирина Александровна


Аутор: радосин 16.11.2013, 17:17

Мој муж је – пропао човек. Пије и пије. А кад се напије почиње да прави скандале.

Спремна сам на било који корак, само да вратим мир у породицу.

Часно говорећи није ме брига за његово здравље. Спремна сам да му дајем тетурам или колме[1], није ме бруга што ће црева исповраћати. Свеједно неће отићи у болницу. Колико сам га пута молила, умољавала, свађала се. И све узалуд.


Аутор: Ирина Александровна 16.11.2013, 21:20

Здраво!

На форуму је веома добар специјалист у вези алкохолизма – свештеник отац Евномије. Замолила сам оца Евномија за помоћ у решавању вашег проблема. Наставите са читањем

PORODICA I PORODIČNE ULOGE

 

*Deo teksta iz terapijskog prirucnika

Porodica u ljudskoj evoluciji i personalnoj egzistenciji ima esencijalnu ulogu. Uloga porodice u ličnom rastu i razvoju je neosporna, međutim porodica utiče i na nastanak i modelovanje poremećaja kod članova porodice. Prema Ackermanu, najvažnije funkcije porodice su:

1. Obezbeđivanje hrane, skloništa i ostalih materijalnih potreba, da bi se održao život i pružila zaštita od spoljašnje opasnosti
2. Stvaranje društvene zajednice koja izgrađuje emocionalne veze – porodične odnose
3. Prilika da se razvije lični identitet, vezan za identitet porodice, pri čemu obaveza identiteta pruža psihički integritet i snagu za doživljavanje novih iskustava
4. Oblikovanje seksualnih uloga, koje pripremaju put za seksualno sazrevanje i ispunjenje
5. Pripremanje za integrisanje sa društvenim ulogama i prihvatanje društvene odgovornosti
6. Podsticanje učenja i podrška individualnoj kreativnosti i inicijativi.

Činjenica je da sve porodice ne uspeju da realizuju sve napred navedene funkcije, međutim zabrinjavajuće je veliki broj porodica ostvaruje samo elementarne funkcije neophodne za život njenih članova. Uzroci mogu biti razni od individualnih do kulturoloških, a te porodice su po definicji manje ili više disfunkcionalne. Vrlo često roditelji (kao dominantni subsistem) se ne snalaze u svojoj ulozi, ili zapostavljaju svoje porodice iz različitih egoističnih pobuda, a u najekstremnijim slučajevima dolazi i do zlostavljanja članova porodice. Život u takvim porodicama je daleko od poželjnog, a subjektivni doživljaj realnog sveta (kroz prizmu porodice) nije nimalo ohrabrujući. U takvoj situaciji deca spas nalaze u „vurtuelnom svetu“, koji je „raj“ u odnosu na njihovu realnost.
Disfunkcionalnost porodice može da se ogleda u raznim segmentima, od strukturalnih do funkcionalnih. Vrlo često su nejasne granice među subsistemima i svako se meša u svačiji posao. Poremećena je hijerarhija moći, pa su uglavnom deca ta koja određuju (direktno ili indirektno) kako porodica funkcioniše. Komunikacija je neadekvatna, dvosmislena i agresivna, sistem vrednosti je poremećen, a uloge su nejasne i ispreturane, pa uglavnom jedna osoba kompenzuje sistem (čuva ga od raspada).
Tokom tretmana neophodno je definisati sve disfunkcionalnosti u porodici i započeti sa njihovim rešavanjem. Paradoksalno je da prema ovim promenama imaju otpor svi članovi porodice, a ne samo zavisnik od Interneta/ video igara; ovo je povezano sa tzv. „dobitima“. Počinje se od strukturalnih, preko funkcionalnih, pa do promena sistema vrednosti (kada je to potrebno). Bitno je jasno razgraničiti subsisteme (roditelji i deca), definisati jasne granice i ingerencije, strukturisati vreme svih članova porodice i uvesti porodične rituale. Porodični rituali su zajedničke aktivnosti cele porodice, koji su svakodnevni, nedeljni. mesečni, itd…U tom kontekstu od suštinskog je značaja definisati porodične uloge svakog od članova ponaosob i to staviti na papir, kao i konsekvence za neispunjavanje definisanih porodičnih uloga…

преузето са сајта

http://www.klubsansa.com/

Може ли у православних бити позитивно вредносвање себе (осећање личне вредности)?

православни психолог – Марина Легостаева

Одговара православни психолог Марина Легостаева

„Удружење православних психолога „Санкт-Петербурга“

Серго73 28.02.2013 19:16

Добро вече.

1. Кажите ми молим вас, може ли човек бити ни бољи, ни гори од других, или је он дужан постојано себе да корева, да је он гори од других итд.

2. Може ли код православних позитивна вредновање себе. Хвала.

Легостаева Марина 28.02.2013 20:53

Добра вече Сергеј! Наравно да је човек према себи дужан да се односи са уважењем, будући свестан да је он Обаз Божији. И у томе је суштина његовог «позитивног» вредновања себе. А «укоревати» себе дужан је, ако одступа од Образа, ако греши, ако повлађује својим стрстима. Али, просто укоревати – не значи ништа. Нама је потребно да, ако нешто примећујемо код себе, што нас одводи у страну од Образа Божијег, да то исповедамо пред причешће. А да би осетили свој грех у степену, да смо «гори и грешнији од свих», до тог треба духовно дорасти. То о чему ви пишете, то је стање подвижника вере. Њима Господ открива дубину њихове греховности. А нама не открива. Зато што немамо снаге да то носимо. То би нас просто убило, вргло би нас  у такво стање да би могли просто саћи с ума. Мислим да ви немате неопходности да сматрате себе «горег од свих и грешнијег од свих». То би једноставно било лукавство. Ви себе таквим не осећате.

А може бити да себе уопште није потребно ни са ким се не упоређивати. Просто примећујте своје грехове и носите их на исповед. И брините се о том да Ваше вредновање себе буде адекватно. То јест, да се научите да реално видите себе – објективно. То ће већ бити довољно на првом етапу.

Мало касније ће постати јасно да све што је у нама добро, да је то од Бога. И нема никаквог смисла себи то присвајети. Да, а лоше код себе треба исповедати без унинија и очајања. И избављати се од тога постепено с Божијом помоћу. То ће донети мир у срце.

Наставите са читањем

Ако он пије – о алкохолизму у породици

Девојка Оља је одрасла у породици са оцем који је био алкохоличар.

Чланови ове породице, жена и деца, живели су  фактички са две доминантне мисли:

– ако је он често у алкохолисаном стању – када ће престати да пије;

– а ако је трезан – у болном ишчекивању када ће се поново напити.

 

Говорити о томе наглас,  не сме се – јер, то је табу тема. С друге стране, мајка често покушава чак и да некако оправда пијаног оца, у најмању руку, да током првих година алкохолизма умањи проблем. То, наравно не успева – деца одлично схватају у чему је несрећа породице. Али, мораће да се повинују условима игре, и да се претварају да присуство алкохолизма не примећују. Треће – друштво оштро осуђује алкохолизам сматрајући да алкохоличар више није ни личност. Тако да, и само поменути проблем изван породице, јесте недопустиво. На све начине је потребно сакрити проблем. Односно, основни принцип понашања је – „не говори, не веруј, не осећај“. Наставите са читањем