Почело се то пројављивати још у раном детињству. Само се то тада називало «танка нервна организација».
Познаница моје маме, некако при сусрету на улици, казала је погледавши ме, «девијчица ће имати тешкоће у животу, има танку нервна организација». Већ се и не сећам по каквом признаку је она то увидела, но ја сам запамтила та слова зато што их је живот потврђивао. Недавно сам разумела да сам још тада била спремна к својој болести под назвом сазависност. Детињство је било углавном срећно. Мене, брата и млађу сестру у породици су волели и на крају размазили. Отац је радио на веома високој дужности у комунистичкој партији Узбекстана, што се пратило гостопримством с пијанкама у дому и у гостима на бесконачним пријемима и банкетима. Тако су живели партиски босови тих времена. Наставите са читањем →
— Из моје практике породичног психолога могу да изведем закључак да скоро код свих клијената који се обраћају с психолошким проблемима — нпр. неуспех у односима с партнером супротног пола, тешкоће дето-родитељских односа, проблеми комуникације у друштву и остало — у основи тих проблема често лежи неумеће љубити себе.
Налазим се под снажним утиском моје последње консултације. Жена тридесет пет година, изгледом веома млађе. Толико млада да се у мени зародило подозрење да има признаке инфатилизма — изгледа као седамнаестогодишња девојка, крхка, грациозна. А то може бити и последица неких задршки у развоју. А задршке у развоју почињу да се јављају од времена када се десила психолошка траума. Наставите са читањем →
Здрави свима! Одлучила сам да поделим с вама моју историју.
Мене зову Катја, имам 25 г. Муж 28 и ћерка 3 године. Ово је мој први запис на свом блогу, зато како напишем напишем , као увод.
Само пре месец дана чинило ми се, да уопште не могу да трпим свог мужа. Не само да разговарам – већ и да глегдам на њега било ми је мучно. Када је пио и трећу флашу пива за вечер и бежао свуда с телефоном – стављао улоге преко интернета тада је у мени кипела ужасна злоба. Понекад се та злоба изливала напоље, тада је бивао скандал, сузе, обећања, лажи и све остало по стандардном програму. На крају сам се тако уморила, да су се моја осећања према мужу превратила у лед. И ја сам отворено могла рећи, да га не волим. А он се трудио да то пропушта мимо ушију, несумњиво да није хтео да верује у то.
И у таквом стању према мужу не знам да ли мржње да ли равнодушности (у осталом, све друго у мом животу и није било тако лоше, одељено од мужа ја сам изгледала као здрав и весео човек), нашла сам се у Свето-Успенском Жировичском манастиру на исповеди код свештеника, који ми је много помогао и упутио ме свему томе што сам до сада успела да сазнам. Ујутро пре поласка смо се свађали и била сам веома увређена. Но пошто је требало путовати далеко – око 400 км, за време путовања схватила сам да се у таквом стању не могу исповедати, а још мање причестити. Тако да сам морала натерати себе да опростим мужу. Потпуно случајно наишла баш на тог свештеника. Благодарна сам Богородици за тај сусрет. То је заиста то спасење које сам већ годину дана упорно тражила. Нисам се тако брзо одлучила да му напишем, дуго сам се двоумила, но сада сам безмерно радосна што сам се ипак одлучила. За последње две недеље, колико се дописујемо, открила сам за себе толико нових (мада и очевидних ствари).Постало ми је много лакше да живим, као да ми је са душе пао камен који је тамо веома одавно лежао. Ја у ствари и незнам колико дуго. Зато што сада схватам да је моја историја започела још од родитеља а њихова опет од њихових родитеља…
Но покушаћу изложити по реду.
Углавном се никад нисам жалила на своје детињство. Мада сада могу отворвено да кажем – да, родитељи су пили. Први је почео пити отац – сећам се како ме је заборављао узимати из вртића, како су се но и мајка свађали и викали, како сам га је молила, умољавала да не пије, а он се затим извали у кући и заспе ту на поду. Затима је почела и мама да пије – не често, једном у неколико месеци или пола године – она је просто нестајала на неколико дана из куће. Понекад је долазила, узимала ме и заједно смо се „скривале“ код њених другарица, с којима је она пила (плашила се да се врати кући због отац који би почео да виче). Мама у стври није била „жртва“, пре би се могло рећи да је то био отац – а мама командир, лидер по природи. Варала га је и ја сам о том знала. И покривала обоје родитеља. Без обзира на све то, не могу рећи да се моја психикла траумирала или да сам остала огорчена на родитеље. Не, памтим много лепих момената из детињства и за многе сам им захвална. Развели су се када је мени било 13 г. Нимало се нисам била узнемирила зато што сам видела да је њихов брак већ био разрушен. Сдружила сам се са маћехом и очухом. Бринула о очевој ћерки и о мамином сину. Но расла сам као коров у пољу, ником није било посебно стало до мене – сви су имали своју породицу, а ја и тамо и тамо. Мени је то сасвим одговарало – прелазни узраст, другови, другарице, пијанке, излети. Родитељи као да не примећују, као да их се не тиче. Касније, са 20 г. кад сам пошла у цркву, о многом сам сазнала, зажалила за много тога што сам учинила, раскајала се. У то време сам већ била упознала свог будућег мужа. Мада сам пре њега ходала и са дригим дечкима. И како се испоставља, да сазависими изабира зависимих, тако и ти дечки, нисам могла да разумем зашто с њима нисам задовољна мада су сви углавном били добри. Сада ми се чини да разумем… Муж ме је привукао својом неконтролисаношћу, с њим није било једноставно, а мени као што се види, само то је и било потребно.. Свађали смо се, растајали, затим поново мирили. Још тада сам знала да он коцка и већ тада сам разумела да то није обична забава. И наравно, мислила сам, ако не ја ко онда? А пили смо већином заједно – живели у покретним кућама са другарицом и њеним дечком, тако смо се забављали. Касније већ када смо планирали дете, ја сам спокојно оставила алкохол. Мислила сам да ће и он гледајући мене престати да пије. Но не, дозе су се наравно мало смањиле али свеједно је наствио да пије. Тада томе, нажалост, нисам давала посебног значаја. Па сви унаоколо пију..
А игре доносе не мало проблема, због њих смо постојано били без новца. У време плата увек смо били дужни скоро половону. И ту је била, како се показало, моја највећа грешка – да, ја сам му помагала да исплаћује своје дугове. Он је давао многа обећања, да је то последњи пут, да ће све бити добро. Бивало је да добије на коцки, сав је расцвета – ево ја могу! Но примећивала сам да тај новац исто тако брзо и бескорисно оде као што и дође. Нешто потроши, нешто прокоцка. Он уопште не уме да троши новац. Не знам да ли је то везано за коцку или просто таква незрелост… Но будући главом породице са женом и ћерком, он је могао, па и сада може, да растраћи и последњи динар на некакву глупост. Тј. У дан плате он се увек разбацује – боље цигарете, укуснија храна. Ја се трудим да будем економична, да расподелом новац тако да би имали што да једемо до следеће плате, а не само првих пар дана. А он потпуно побесни од те економије, живи за један дан, разуме се, искрено се надајући да ће се сутра на њега свалити милиона долара.
Пре око годину дана сам се замислила, сигурно нешто не радим како треба. Но нисам знала где да потражим помоћ. Писала сам на један православни форум, но тамо је био само породични психолог, који није имао искуства са таквом врстом зависности. Мада сам још тада од њега добила неколико добрих савета, захваљујући којима се (како се показало) већ више од пола године полако али сигурно померам у правом смеру. Престала сам сувише оштро да реагујем на његове манипулациије и правокације, трудила сам се да порадим на себи, да научим речи „не“ на његове захтеве за новац и алкохол. Но опет сам била неуверена да ли правилно поступам и шта даље да радим. И много тога ме је ужасно љутило, спотицало, било је падова. Уопште, пре месац дана моја историја је била сасвима друга . Сада на мужа гледам сасвим другачије. Успела сам да оделим њега од његове болести и још сам осетила да могу са љубавњу да се односим ка том човеку. Његово пиће и коцка су на крају престали да ме раздражују. Наступило је неко примирје. Спокојно реагујем на његове обмане, трикове, увреде – сада разумем да он то не чини из пакости или нељубави к мени, него због своје зависимости. Борим се са собом да се не подам на манипулације, да се не поведем на правокације и свађе. За обоје је постало лакше, то се да приметити. Муж се и пре после свађе често сам извињавао и говорио – „видела си да нисам био у добром расположењу, зашто си продуживала свађу“. Но ни ја нисам од жељеза, па и сада, када разумем да то што он говори са љутњом и што није права истина, не могу увек да прећутим. Имам још да се учим и учим. Такође не могу увек да кажем тврдо „не“. Но већ има и неких успеха који не могу а да не радују.
На дани момент сам схватила своју немоћ пред мужевом болешћу па чак и то ми је донело олакшање. Јер моја љутња је била због тога што ми се чинило да сам ја дужна нешто да урадим, а нисам могла ништа да урадити. А сада сам усвојила за себе, да је муж слободан човек и може да пије и игра – то је његоб избор. Он има право да изабере то што хоће. Са друге стрне, ја сам исто тако слободан човек и то сазнање ми омогућава да држим своје јасно „не“ у неким ситуацијама са мужем.
У осталом, преда мном је јеш много рада – но то је рад над собом. А са собом се ипак једноставније договорити, него са другим човеком. Да ли ћу да изневерим саму себе зависи од мене саме, а муж ће сам решити да ли му је потеребно оздрављење. Ја сам га дуго држала на површини, исплаћивала дугове за њега, подржавала његову леност, несамосталност, инфантилност. Чак и када то уопште нисам хтела. Све у свему, својим сам рукама подржавала његов „паразитизам“, ма колико то било печално..
Знам да би ми у дани момент било најједноставније развести се и избавити се на тај начин од дела проблема, но научили су ме да је боље за почетак да сама оздравим. И донети као разултат не емоционално већ добро размотрено решење. Шта ће бити даље познато је само јединоме Богу. Ја сам спремна на сваки исход и ако буде нужно развести се – то ће се и догодити. А за седа ћу сачекати, имам велико брдо непрочитане литературе, скупова и много тога интересантног, што ми помаже да осетим укус живота, између осталог и породичног.
Могу да пишем још много, но претпостављам да сам и овако одужила, а нећу да будем напорна… Покушаћу да поделим са вама моје мисли и разултате у следећим записима блога.
Хвала вам за пажњу.
[1]Тада се je обратила на консултације у центар Ан-Анон (анонимних алкохоличара).
Ako imate nisko samopoštovanje i tragate za bilo čim izvan sebe da vam pomogne da se osećate bolje, ako se stalno brinete o drugima, spašavate ih čak i na svoju štetu i imate teškoće da ostvarite zdrave, nemanipulativne odnose sa drugim ljudima…
od natasha » 12 Okt 2012, 16:50
ŠTA JE KOZAVISNOST? DA LI SAM JA KOZAVISNIK?
Mnogi od nas imaju problem sa pitanjima Šta je kozavisnost? i Da li sam ja kozavisnik?
Želimo jasnu definiciju i dijagnostički kriterijum pre nego što na njih odgovorimo.
Anonimni kozavisnici su, kako se kaže u Osmoj tradiciji, neprofesionalno udruženje. Mi ne dajemo definicije ili dijagnostičke kriterijume za kozavisnost, već taj zadatak ostavljamo profesionalcima – psiholizima i psihijatrima. Sve što mi možemo da učinimo je da iz repertoara sopstvenog iskustva ponudimo stavove i obrasce ponašanja koji daju jasniju sliku o tome kakvi smo bili u vreme naših kozavisničkih prošlosti.
Mi verujemo da oporavak počinje iskrenom samo-dijagnozom. Prihvatili smo svoju nesposobnost da održavamo zdrave i negujuće veze sa sobom i drugima. Prepoznali smo da razlog za to leži u dugotrajnim destruktivnim obrascima življenja. Otkrili smo i to da ti obrasci mogu da se podele u četiri osnovne kategorije: poricanju, niskom samopoštovanju, popustljivosti i kontroli.
Lista obrazaca ponašanja koja sledi osmišljena je kao oruđe za pomoć prilikom samoprocene. Ona može biti od velike pomoći novim članovima koji pokušavaju da razumeju šta je kozavisnost. Ali može pomoći i onima koji su već neko vreme u oporavku, da odrede koje od njihovih osobina još uvek zahtevaju pažnju i korekciju.
Prvi obrazac: Poricanje
Imam teškoće pri identifikovanju svojih osećanja. Minimiziram, menjam ili poričem to kako se istinski osećam. Sebe smatram nesebičnom osobom, u potpunosti posvećenoj dobrobiti drugih.
Drugi obrazac: Nisko samopoštovanje Imam teškoće pri donošenju odluka. Sve što ikada pomislim, kažem ili uradim strogo procenjujem i nikad ne smatram dovoljno dobrim. Neprijatno se osećam kada dobijam pohvale, nagrade i poklone. Nikada ne pitam druge da zadovolje moje potrebe ili želje. Više cenim tuđe odobravanje onoga što mislim, osećam i činim, od svog sopstvenog. Ne vidim sebe vredno ljudsko bice, dostojno ljubavi.
Treći obrazac: Popustljivost
Prilagiđavam i menjam sopstveni sistem vrednosti da bih izbegla/oodbacivanje i ljutnju drugih. Osetljiv/a sam na osećanja drugih do te mere da često i sam/a počnem da se oasećam isto kao i oni. Izuzetno sam lojalan/a i ostajem predugo u situacijama koje za mene nisu dobre. Često se ustručavam da izrazim svoja osećanja i mišljenje ukoliko se razlikuju od tuđih. Zanemarujem svoja interesovanja i hobije da bih radio/la ono što drugi žele. Prihvatam seks kao zamenu za ljubav.
Posle provere ove liste obrazaca predlažemo da nekoliko nedelja idete na CODA sastanke. Sa članom grupe u koga imate poverenja prodiskutujte svoja razmišljanja o ovoj listi. Ako posle toga dođete do zaključka da ste kozavisnik, bićete spremni da počnete oporavak u 12 Koraka i potražite sponzora koji će vas voditi kroz taj proces.
Откуда то да се неко уда за акохоличара, или пак уопште за неког младића који ће се касније разболети од алкохолизма? Шта је посреди? Да ли се ту ради о грешци у избору, или је можда у питању прст судбине? Можете и да се не слажете са мном, можете ме каменовати због тога, али, сматрам да је то – судбина. Или, другачије речено: законитост! Научним истраживањима је установљено да су ћерке алкохоличара склоне да се удају за алкохоличаре. Механизам избора брачног друга је нејасан, међутим, та чињеница је потврђена. Наставите са читањем →
Добар дан! У браку сам 19 год, сину је 15. Све време сам живела у «љубичастим наочарима» и рачунала, да да имамо срећан брак. Ми смо увек могли наћи заједниочки језик, ретко смо се свађали, имали смо заједничке интересе, никад нам није било досадно заједно. И одједном, он ми је саопштио, да су наши односи лоши и да он последњих девет година мене уопште не воли. Ја сам се трудила да сачувам породицу, молила да прикушамо испочетка, хтела сам да размотримо у чему је приблем, На изглед је био заинтересован, но то га је држало само пар дана, а затим опет ………….. раздражење, одбојност итд. Затим сам сазнала да је заљубљен у дјевојку од 25 година. То је наша заједничка познаница, с којом је он почео «дружење» на раду у социјалним делатностима, затим се он са њом састајао још неколико пута, затим, када сам сазнала за то, кренуло је код њих љубавно дописивање, но изгледа због тога, што се он колебао (неко време јој је писао, онда се по недељу дана се уопште није јављао) она се охладила и на крају га откачила, и он сада страда због ње. Све то траје 4,5 месеца. Живимо у једнособном стану, он би хтео да се разиђемо и уопште не види могућност заједничког живота и да се ту нешто може вратити. Да се разиђемо не успевамо због материјалниох проблема. Од самог почетка била сам у стању шока и нисам се понашала исправно, убеђивала сам га, покушавала да вратим старе односе, долазило је и до хистерије. Сада су односи сасвим зашли у тупик (ћорсокак), ми глумимо мужа и жену Пред цином и другима, мада међусобних односа немамо уопште. Раздражења и свађе за ништа, мада се стара да буде љубазан те да увек помогне, ако га замолим. Прочитала сам много књига о породичним односима, предлагала и њему да прочита и да се разабере свако сам са собом, како би могли сами исправити своје грешке, а не окривљивати другог, он наравно ништа није прочитао, њега је интересовала само његова соцљубав. Да иде к психологу одсечно отказује, говори, да је то глупост и да он никому ништа није дужан објашњавати. О нашем проблему тако нико ништа и не зна. Он сматра да је он слаб мушкарац (ја њега слабим никад нисам сматрала, мени је страшно и слушати, да он о себи тако мисли) и да је мени нужан други муж, да се људи не мењају, да је сувише касно, уопште он је песимиста по природи. Код његових родитеља су били постојани проблеми у породици, отац је постојано или одлазио од куће или се враћао, а мати је била и сувише «жељезна леди», која је стално давила на оца и до сада покушава да контролише сина и намеће му своје мишљење. Ка разултат он је исувише повисио «критериј» за мене, било какво моје дејство сматра као дављење, ја живим као под микроскопом. Њему се све чими неприродним, приговара за сваку реч. Више не знам како да се понашам. Има ли излаз из те ситуације? Ја сам хтела да сачувам породицу, и мислим, да га свеједно још увек волим, но после тог, што је он наговорио и знајући, да он воли другу, не знам шта да радим, дали је могуће повратити љубав или да не мучимо једно другог.
Ирина Александровна
14.12.2013, 23:40
Здраво Вера!
Ви, вероватно, и сами разумете, да је у вашег мужа знаменита криза средсњег узраста.
Криза средњег узраста по другом се још назива «другом младалачком (адолесцентском) кризом», и за њу кажу, да је она много силнија и опаснија, зато што она сустиже већ формираног одраслог човека.
У психологији се сматра, да криза средњег узраста представља бунт против већине тих основних животних уређења, које је човек не размишљајући загризао у току свег свог протеклог живота. У средњем узрасту таква «залогај» и у суштини туђа човеку правила проналазе своју «несвареност» и буквално устају на човека, као кост у грлу. У том узрасту човек не види више смисла даље радити то што је свагда радио, и сам себи поставља питање, а стварно ли он сам то жели – или он просто испуњује чији то туђи програм, који му је стао у грлу, и на такав начин проживљује не свој живот. Човек почиње веома озбиљно да се замишља о том, шта он хоће на самом делу, и не види смисла да се суздржава у својим сопственим жељама, но његове жеље, као правило, не наилазе на разумевање у већине оних који га окружују. У ствари криза средњег узраста се састоји у томе, да се човек први пут у животу свесно замислио о том, што је он увек хтело урадити, но увек је било «не сме се», и он тада покушава да оствари те «забрањене» жеље.
Вара, мени се чини, да се унутар вашег мужа боре два супротна уређења, и оба се јављају «туђе» за њега.
Једно уређење – је започети залогај, но не сварени вашим мужем на сретан брак – на то, што породицу требва градити на љубави, верности и добрим односима.
Мени се чина, да је све године вашег заједничког живота ваш муж следовао то правилно уређење, но криза средњег узраста је открла, да се то уређење не јавља до краја свесно прихваћеним од вашег мужа.
Друго уређење – то је сценарио породичног живота који је ваш муж «загризао» у свог оца.
Ја мислим, да се тај сценариј јавља туђ за вашег мужа, зато што га он у своје време није хтео свесно да понови. Но без обзира, криза средњег узраста показала је, да утицај родитељског сценарија није до краја схваћен и проживљен вашим мужем.
Вера, ваш муж тренутно бунтује против «правилности» првог уређења, зато што се та правилност за њега не јавља схваћеном и одстраданом. Тренутно је за њега та «правилност» – пуст звук, он не верје у њу.
И сада он следује путем свог оца – он хоће да оде из породице да тражи «бољи» живот.
Вера, ваш задатак је – не допустити то, да муж почне да понавља сценариј оца, његове «одласке и доласке». Тај сценари је заиста туђ вашему мужу, но он може несвесно у њега упасти и заглавити у њему надуго, ако не и на свагда. При том он ће се сам мучити од тог њему туђег сценарија, а мучиће и вас.
Ваш муж сада хоће да се разведе и почне нови живот, но ја мислим, да ће он кроз неко време захтети да се врати и продужи стари живот. И када тај момент наступи, вама ће бити потребно да сењ сетите његовог сценарија и утврдити се у том, да се намера вашег мужа, бити са вама, јавља његовом собственом жељом, а не нечијим туђим сценаријем.
Ја мислим, да ћете ви сами моћи осетити, да ли је жеља вашег мужа да буде са вама «његова собстврна» или «туђа».
Ви говорите: «Ја сам хтела да сачувам породицу, и мислим, да га свеједно још увек волим, но после тог, што је он наговорио и знајући, да он воли другу, не знам шта да радим, дали је могуће повратити љубав или да не мучимо једно другог.»
Вера, ја мислим, да се вашем мужу само чини, да он «воли другу» – на самом делу он просто тражи самог себе, он хоће да дође самом себи и да живи својим собственом животом.
Психологија говори, да наћи себе и живети својим сопственим животом – то увек означава свесно изабрати то, што у теби већ постоји. Друга је ствар, што да би дошао до момента да се то схвати је поприлично сложно.
Вера, пробајте да дате вашем мужу «слибоду самоопредељења» – дозволите му да дође самом себи и вама без дављења с ваше стране.
Дозволите да ваш муж схвати, да ви њему дајете «слободу самоопредељења», но и да себи такође оставите могућност такве слободе и могућност заново изабрати или не изабрати вашега мужа.
И изаберите вашега мужа само у случају, ако вам се он заиста свиди :).
Вы говорите: «Сада су односи сасвим зашли у тупик (ћорсокак), ми глумимо мужа и жену Пред цином и другима, мада међусобних односа немамо уопште. Раздражења и свађе за ништа, мада се стара да буде љубазан те да увек помогне, ако га замолим».
Вера, ако односа уопште нема, то их није нужно глумити.
Пробајте да ништа не глумите, него се односити к вашему мужу кроз Бога – тако, како нам је заповеђено односити се к ближњему. Ја мислим да ће се у вас појавити веома добра људска осећања.
Ви говорите: «Прочитала сам много књига о породичним односима, предлагала и њему да прочита и да се разабере свако сам са собом, како би могли сами исправити своје грешке, а не окривљивати другог, он наравно ништа није прочитао, њега је интересовала само његова соцљубав».
Вера, ја мислим, да сте читајући те књиге, такођер нашли неке своје грешке. Па се заузмите да их исправите. Почните, како се каже, од себе.
У породици су односи међу људима окренути и затворени друг на друга, и ако се ви сами почнете мењати у бољу страну, то и вашем мужу неће остати ништа друго, осим изменити се «поред вас» и заједно с вама.
Ви говорите: «Да иде к психологу одсечно отказује, говори, да је то глупост и да он никому ништа није дужан објашњавати. О нашем проблему тако нико ништа и не зна. Он сматра да је он слаб мушкарац (ја њега слабим никад нисам сматрала, мени је страшно и слушати, да он о себи тако мисли) и да је мени нужан други муж, да се људи не мењају, да је сувише касно, уопште он је песимиста по природи».
Вера, ваш муж говори, да вам је потребан други муж, зато што би он у дани момент хтио да вас одбаци и да га при томе не мучи осећај кривице. Њему се сада чини, да он може бити срећније са другом жениом, и његова савест била би спокојна, ако би ви при томе нашли себи другог човека.
Разуме се, од стране вашег мужа то су веома силне заблуде. Но вашему мужу је нужно изживети те заблуде самостално. Никаква «готова» туђа решења њему тренутно неће помоћи.
А вама је у тој ситуацији нужно одстранити се од његових заблуда и не односити се к њима озбиљно, него просто стрпљиво сачекати, док се он сам са њима разабере.
Ви говорите: «он је исувише повисио «критериј» за мене, било какво моје дејство сматра као дављење, ја живим као под микроскопом. Њему се све чими неприродним, приговара за сваку реч. Више не знам како да се понашам. Има ли излаз из те ситуације».
Вера, ја мислим, да ваш муж вама приговара, зато што он тражи «оправдања» својој жељи да се растене са вама. То јест он такорећи тражи повода ради тога, да би у њега било основа растати се са вама – рећи, «с њом се живети не може».
На самом делу то нису његове мисли, него мисли његовог оца, које је он «загризао», и од којих се он сам мучи ништа мање него ви.
Зато, Вера, најбољи је начин – просто не обраћати велику пажњу на та приговарања и не примати их за чисту монету.
У суштини, оптужујући вас, ваш муж се понаша као зомби, копирајући понашање свога оца – онда вреди ли вређати се на зомбија и примати за озбиљно тај туђи програм, који он озвучује?
Постарајте се увидети у том «зомбију» лично вашег мужа – таквог, какав он јест на самом делу, каквим га ви волите – и обраћајте се к том реалном чопвеку, а на «зомбија» не обраћајте посебну пажњу.
Вера. вама је нужно не бојати се бити своја (каква јеси) и спокојно уверено чинити све тако, како ви и чините. Не покушавајте «угодити» вашему мужу, зато што је њему угодити немогуће. А на његова приговарања и оптужбе ви можете спокојно и са хумором предјавити му, да он само копира своје родитеље. Ваш муж не копира само свога оца, но и своју маму – он дави и контролише ништа мање од ње :). Само не окривљујте у том мужа и немојте га исмевати, него спокојно и меко му укажите на те ствари.
Другим сливима, Вера, не дозволите вашему мужу распустно се понашати, спокојно и «меко али тврдо» заустављајте га, када почне да се недопустимо понаша. Ваш муж ће вам у дубини душе бити за то веома захвалан.
Ја мислим, да ће ваша спокојна, тврда увереност и ваше нежелење «наседати» на провокације мужа, урадути своје дејство, и ваш муж ће у многом изменити своје понашање и свој начин одношења према вама, а такође, могуће је, да ће се о многом и замислити.
Ver@
16.12.2013, 0:40
Ирина Александровна, хвала велико за тако подробан и брз одговор!
Ја сам наравно увидела многе своје грешке и сада радим на њима. Мене изводе из колосека наше свађе и губима веру у то, да се нешто може изменити, мада сам изашла (како се мени чини) из депресивно-шоковог стања и успокојила се. Мени недостаје уверености у себе.
Веома би хтела да му покажем ваш одговор, но то ће вероватно бити дављење са моје стране.
Још би вас хтела питати, како ја могу да стимулишем мужа да говори о том, што се њему одмах не свиђа, да ти моменти, којима је он незадовољан неби прерасли у проблем? Он своје незадовољство накупља у себи, а потом експлодира за ништа. А о неким стварима, које се њему не свиђају ја сам сазнала годинама касније. Например, он говори, да није осећао поред себе жену, друга – да, но не жену, њему је недостајало нежности с моје стране. Сада пројављивања нежности с мије стране њему су туђе, како да му покажем, да у мени то постоји?
Ирина Александровна
16.12.2013, 9:35
Здраво Вера!
Ви говорите: «Мене изводе из колосека наше свађе и губима веру у то, да се нешто може изменити, мада сам изашла (како се мени чини) из депресивно-шоковог стања и успокојила се. Мени недостаје уверености у себе».
Вера, мени се чини,да ваш муж несвесно провоцира ваше свађе, зато што је он веома незадовољан собом и својим животом, и њему би се хтело да мисли, да је узрок тога у вама.
Дугим словима, ваш муж, како би се рекло, «пребацује са болне главе на здраву». Њему је корисно да вас провоцира и да вас поставља «кривом».
То јест с његове стране је то таква манипулација: «Буди таква каквом ја хоћу да те видим! Не можеш? Да, наравно, ти то не можеш! Значи, мени је потребно тражити себи другу жену – ту, која ће бити баш таква, каквом је ја хоћу».
И испада, ви сте «криви», у том, што ви нисте «таква добра жена».
Вера, разуме се, слично понашање вашег мужа према вама лишава вас уверености у себе – но само у том случају, ако ви налазите да су његова приговарања оправдана.
Другчије говорћи, добија се, да када се ви осећате неуверено због приговора мужа, ви се самим тим налазите у сазависности с његовим личним проблемима. И ви се понашате као сазависна «жртва»..
Вера, покушајте погледати на ситуацију објективно – и увидећете, да сте ви ван тога, да су све то проблеми вашег мужа, које он «веша» на вас.
Покушајте научити да приступате к вашим односима разумно. Не дозвоњавајте вашему мужу да вас оптужује, зато што оптуживање – то је увек манипулација, усмерена на то, да би се изазвао у човека осећај, да је он нешто «дужан».
Чим почнете себе осећати «кривом» или «неувереном», кажитре себи, да у даном моменту происходи манипулација, која се састоји у том, што муж пребацује на вас своје личне проблеме и проблем није у вама него у њему. А ваш проблем се састоје само у томе, што се ви налазите у веома великој зависности од личних проблема вашег мужа.
Вера, ја вам препоручујем прочитрати књигу В. Москаленко «Сазависност: карактеристике и практика преодољења»[1]. У тој књизи реч иде углавном о сазависиности с алкохоличарима и нарекоманима, но ваш муж са његовим «љубавним алкохолизмом» тренутно се мало чиме разликује од те категорије људи. Ја мислим, да ћете у тој књизи препознати себе и своје односе с мужем.
Ради примера привешћу вам одломак из те књиге:
«Ниска самооцена – то је основна карактеристика сазависних, на којој се базирају све остале. Одатле проистиче таква особина сазависних, као направљеност напоље. Сазависни потпуно зависи од спољашњих оцена, од узајамних односа са другима, мада они имају слабу представу о томе, како су други дужни да се према њима односе. Због ниске самооцене сазависни могу постојано себе критиковати, но не подносе када их критикују други, у том случају они постају самоуверени, негодујући, гневљиви. Сазависни не умеју да примају комплименте и похвалу на прописан начин, то може појачати код њих осећај кривице, но у исто време у њих се може погоршати настројење због одсутства тако моћне хране за своју самооцену, као што је похвала, «словесно мажење» по Е. Берну. У дубини душе сазависни не сматрају себе довоњно добрим људима, они имају осећај кривице када троше на себе новац или када дозвољавају себи разоноду. Они говоре себи, да ништа не могу да ураде како следује из бојазни да погреше. У њиховом сазнању и лексикону домнирају многобријне фразе «ја сам дужна», «ти си дужан», «како сам ја дужна да де понашам пред мужем?» сазависни се стиде мужевог пијанства, но исто тако се стиде и самих себе. Ниска самооцена их покреће када они стреме да помагну другима. Не верујући да могу бити вољени и нужни, они се труде да зараде љубав и пажњу других и да стану у породици незаменими».
Ви пишете: «Још би вас хтела питати, како ја могу да стимулишем мужа да говори о том, што се њему одмах не свиђа, да ти моменти, којима је он незадовољан неби прерасли у проблем? Он своје незадовољство накупља у себи, а потом експлодира за ништа. А о неким стварима, које се њему не свиђају ја сам сазнала годинама касније. Например, он говори, да није осећао поред себе жену, друга – да, но не жену, њему је недостајало нежности с моје стране. Сада пројављивања нежности с мије стране њему су туђе, како да му покажем, да у мени то постоји?»
Вера, погледајте, у чему је ствар: дело није у томе што вашему мужу недостаје нежности, него у томе, што он сам не зна, шта он хоће.
То јест ви овде опет покушавате «угодити» човеку, којему је немогуће угодити.
Другим словима, ви се у даном случају налазите у ћорсокаку сазависности с проблемима вашег мужа.
Вера, мени се чини, да када ви успете да преодолите вашу сазависност с проблемима вашег мужа и осетивши себе пуноценим, увереним у себе човеком, ваш муж ће да осети према вама огромно интересовање ида вас изабере из свих осталих жена.
Другачије говорећи, ви на такав начин помажете вашему мужу свесно избрати, то што у њега већ постоји.
Вера, ви тренутно не можете показати вашему мужу, да у вас постоји све то, што је њему нужно, зато што он тренутно не жели то да види. Ваш муж је сада сличан дечаку Каји, којему је у око упала крхотина огледала, и који све ствари види у искаженом облику.
Ваша је задаћа – да се не трудите да одговарте његовом искаженом погледу. Као прво, то је немогуће, као друго, то је непотребно.
Ви говорите: «Веома би хтела да му покажем ваш одговор, но то ће вероватно бити дављење са моје стране.»
Вера, обратите пажњу: ви и овде такођер покушавате да одговарате искаженом погледу вашег мужа. Ваш муж вам говори, да га ви «давите» – и ви почињете да окривљујете себе за то што га ви «давите». Испада, да ви мислите о себи његовим мислима. А где су ваше сопствене мисли?
Ја мислим, да нема смисла показивати вашем мужу мој одговор управо због тога, што је у његовом оку тренутно криво огледало, и он ће просто да изврне наопачке све те ствари, које су очевидне нормалном човеку.
То јест, ма колико да ми њему тренутно говорилмо правилних ствари, ништа неће вредети.
Покушајте не да говорите, него да дејствујете. Покушајте да измените своје понашање и свој однос према многим стварима. Прочитајте, молим вас, књигу В. Москаленко – ја мислим, да ће вам она помоћи у томе.
Ver@
16.12.2013, 22:08
Добро вече, Ирина Александровна!
Када сам написала: »Веома би хтела да му покажем ваш одговор, но то ће вероватно бити дављење са моје стране». Ја не мислим да давим на њега, ја би само хтела да он умом сам приђе к тим закључцима, а не да прими од мене. Мада бих веоме хтела помоћи му.
Мислим, да сте ви потпуно у праву што се тиче сазависности, притом како се мени чини, и са једне и са друге стране. Обавезно ћу прочитати књигу у написати вам своје утиске.
Ver@
16.12.2013, 22:51
Нисам правилно разумела реч «зависност» зато сам написала «и са једне и са друге стране». Сада сам почела читати књигу и схватилча сам, да сам погрешила, Ја сам имала у виду, то да смо ми били веома силно привезани друг к другу, да смо све радили заједно, и до сада не разумем како је такво нешто са нама могло произићи. Ја сам се с Божијом помоћу избавила од те привезаности, њему је, по видимом, успело то и раније, а може бити и није, зато што се колеба и не зна, шта да ради. Као што ми је рекао један свештеник: «видљии губитак личности с обе стране.»
Ирина Александровна
16.12.2013, 23:30
Вера, ви говорите: «Ја сам имала у виду, то да смо ми били веома силно привезани друг к другу, да смо све радили заједно, и до сада не разумем како је такво нешто са нама могло произићи».
Вера, подобна симбиотичка привезаност – то је , наравно, строго говорећи, такође зависност, но она је нормална у односима првих година.
Обично брачни савез проходи следеће фазе: 1) сједињење, 2) разједињење,3) свесно обједињење. Како и ви разумете, до треће фазе не доходе сви.
Ви сте се с мужем дуго време налазили у стадију сједињења, а сада је у вас наступила фаза разједињења и осамостаљивања.
Наравно, да је у фази сједињења веома много сазависности, но у њој је такођер много и поверљиве детиње љубави и нежности супруга друг к другу. Зато је нужно прецизно разликовати те ствари и не просути и дете с водом.
Садашња фаза разједињења, у којој се ви налазите, такође се јавља закономерном за супружничке односе. Као правило, један од супружника почиње да се оптерећује «симбиозом» и покушава да се осамостали и да наће самога себе. Наравни, то је озбиљан испит чврстине брака, но зато те породице, које су прошле кроз тај испит, постају веома срећне, код њих се појављује истинско узајамно разумевање. То већ није «симбиоза», него свесан савез двеју појединачних зрелих личности, поново изабравших једно другог.
Ver@
18.12.2013, 19:02
Добра вече, Ирина Александровна! Прочитала сам књигу коју сте ми препоручили. Мени се чини да је сазависност присутна код мене у таквим цртама као: неодговорност према собственом благостању; више давати, него примати; решавати проблеме другог (нпр. вукла мужа да се школоује, радила за њега контролне, навалила на себе зарађивање новца, пошто он не успева; од чега сам силно уморна, изгубила интерес к животу, изчезле емоције). У већој мери сазависност се пројавила заједно са брачном кризом: када сам схватила да ме муж обмањује и стала да га контролишем (позиве на телефону, сајтове које посећује), покушала сам да му угодим, сада сам разумела ситуацију и то је прошло. Мада при прохођењу теста сазависности, који се налази у књизи, накупила сам 45 поена, тј. – норма. Притом сам заметила, да неке црте карактера, присутне код мог мужа, одговарају типу мишљења сазависних људи. Нпр. Да тражи недостатке уместо позитивног у већини ситуација, да осећа себа горим од других људи, да сматра друге кривим за његове тешкоће, дуго време бива растројен и љут због непријатности, да очекива горе у већини случаја.
Ирина Александровна
20.12.2013, 22:06
Пребачено на личну преписку.
[1]В. Москаленко «Созависимость: характеристики и практика преодоления».
Пре петнаест година Центру за Социајлну Службу у Москви консултовала сам људе старијег узраста. Такве консултације многом уче и самог консултанта-психолога. Пред очима пролазе судбине људи са свим њиховим грешкама, неочекиваним преокретима због, рекло би се, ситница. Два случаја мени не само да су остали у сећању, него су ме и привели к новом разумевању узрочно-последичних веза међу често непромишљеним, спонтаним поступцима човека и његове судбине.
Први случај, од којег, је заправо, све и почело, тиче се једне старије жене, бивше раднице Окружног одбора доста високог степена. Наставите са читањем →
Почело се то пројављивати још у раном детињству. Само се то тада називало «танка нервна организација».
Здрави свима! Одлучила сам да поделим с вама моју историју.
Откуда то да се неко уда за акохоличара, или пак уопште за неког младића који ће се касније разболети од алкохолизма? Шта је посреди? Да ли се ту ради о грешци у избору, или је можда у питању прст судбине? Можете и да се не слажете са мном, можете ме каменовати због тога, али, сматрам да је то – судбина. Или, другачије речено: законитост! Научним истраживањима је установљено да су ћерке алкохоличара склоне да се удају за алкохоличаре. Механизам избора брачног друга је нејасан, међутим, та чињеница је потврђена. 
Ver@
Познај себе 